Часопіс PPM

Желим да пишем о невероватној и величанственој особи Наташи Ковачевић. Међутим, питање је шта писати о њој, а да већ много пута није речено, написано, прочитано. Уместо да и ја пишем о њеном великом кошаркашком таленту, несрећи која јој се догодила, као и њеној борби да поново стане на ноге и потрчи за кошаркашком лоптом, учинићу нешто друго. Препоручићу вам њену књигу која је угледала светлост дана. Ја сам је прочитао у једном даху и овом приликом ћу поделити са вама један њен мали део:

Нико никада није победио смрт.

Посебни, обележени из неког разлога, понекад, за кратко, успеју да је гледају директно у очи и натерају је да се повуче.

Да, ја сам смрти гледала у лице, у очи. Лежећи на трави осетила сам њен мирис. На небу се одвијала борба мог анђела чувара и поменуте господарице смрти. Не једном, већ три пута. На оној врућини, са онаквом повредом, чекајући прво хитну помоћ, па долазак хеликоптера, могла сам лако да искрварим. Али, нисам...Да добијем сепсу, још лакше. Али нисам...Приликом операција, када ми је услед великог губитка крви, појаве некрозе, срце за тренутак стало. Али није...Мој анђео чувар је имао друге планове за мене.

Лежећи на трави, прва помисао ми је била да више нећу играти кошарку. Без много питања себи, Богу, прихватила сам ту спознају мирно, као чекић судбине. У тој ситуацији нисам кривила никога, нисам била бесна и љута, свесна све време да је мој анђео чувар изгубио своје крило спашавајући ми оно што се тако једноставно зове - живот.

Мој узор и особа од које учим сваког дана иако сам много старији од ње. НАТАША КОВАЧЕВИЋ